Table of content
Istorijat
Prirodni sapuni kroz istoriju. Arheološkim istraživanjima drevnog Vavilona otrikveni su dokazi da su Vavilonci pravili sapun još 2800. godine pre nove ere. Vavilon je prvi koji je usavršio veštinu pravljenja sapuna. Ovaj sapun se pravio tako što se mast kuvala zajedno sa pepelom. Ovaj sapun se koristio za čišćenje vune i tekstila u manufakturama, a koristio se i u medicinske svrhe čitavih 5000 godina.
Istraživanjima u Egiptu, utvrđeno je da su Egipćani mešali životinjsku mast i biljna ulja sa alkalnim solima kako bi proizvodili supstancu sličnu sapunu.
Feničani su koristili kozji loj sa pepelom kako bi pravili sapun 600 godine pre nove ere.
Dok su npr. Kelti pravili sapun od životinjske masi i mešavine pepela biljaka. Ovaj izum su nazvali “saipo”, odakle i potiče engleska reč “soap” (“sapun”).
Prvi sapuni nisu korišćeni za ličnu higijenu, već prvenstveno za čišćenje predmeta ili odeće.
Tokom 7. veka, receptura i tehnologija je dovoljno uznapredovala da su sapuni počeli da dobijaju boje i mirise.
Tokom 15. veka, Francuska je počela sa masovnom proizvodnjom sapuna kako bi obezbedila dovoljno zaliha za čitavu naciju. U to vreme postojale su fabrike u Provansi i Marseju.
Zanimljivo je da je tokom 19. veka sapun bio oporezovan i smatrao se kao luksuzna stvar u mnogim državama. Krajem 19. veka ovi porezi su ukinuti, što je omogućilo većini stanovništva da obezbedi osnovne higijenske standarde, što je bilo značajno oružije u borbi protiv tifusa i ostalih zaraznih bolesti koje su vladale u to vreme.
Tokom Prvog i Drugog svetskog rada, desila se nestašica biljnih i životinjskih masti, koje su bile korišćene u procesu pravljenja sapuna do tog trenutka. Iz tog razloga naučnici su počeli da traže način kako da prevaziđu ovaj problem. Rešenje koje je pronađeno u tom trenutku jeste sintetičko dobijanje supstanci koja imaju slična svojstva. Ovaj izum je zapravo poznat kao deterdžent.
Danas, mnoge stvari koje nazivamo sapunima jesu zapravo deterdženti i nemaju mnogo veze sa prirodom.
To je realnost u kojoj živimo, ali zato smo tu da podignemo svest o prirodi koja nas okružuje i da tu realnost učinimo boljom.
Umetnost pravljenja sapuna
Sapune možemo pronaći u raznim oblicima i formama, Njihova primena je raznovrsna i vešestruka – od pranja ruku, kose, lica, do sredstva za čišćenje po domaćinstvu. Svi oni dele isto hemijsko poreklo. Dobijaju se mešanjem masti ili biljnih ulja sa alkalnim rastvorom (Sodium hydroxide or Potassium hydroxide).
Zapravo, sapun je rezultat hemijske reakcije koju zovemo “saponifikacija”, koja se dešava između alkalnog rastvora i molekula koje zove trigliceridi koji se nalaze u ulju ili mastima. Obe supstance se hemijski transformišu u sapun i prirodni glicerin. Nakon reakcije, ni jedan od originalnih supstanci više ne postoji. Sav alkalni rastvor je “konzumiran” u toku hemijske reakcije.
Dakle, iako je sapun napravljen sa alkalnim rastvorom, on na kraju procesa ne sadrži molekule istog.
Moderni pristup pravljenja prirodnih sapuna, čak primenjuje i pristup gde se u mešavini koristi više ulja nego što je potrebno. Ovaj metod se naziva “super-fatting“. Na ovaj način ne samo da sa sigurnošću možemo tvrditi da je sav alklani sastav transformisan u hemijskoj reakciji, već sapun kao krajnji proizvod dobija i dodatna hidradantska svojsva, zvog viška ulja koje je ostalo “zarobljeno” unutar samog sapuna. O ovome smo pisali u prethnodnom tekstu, u odeljku za sapune za suvu kožu.
Razumevanje hemije i hemijskih procesa sa sobom povlači i mogućnost informisanja javnosti i menjanje pogleda na svet.
Iz nekog razloga, postoji negativna percepcija na korišćenje alkalnih rastvora prilikom pravljenja sapuna, ali stvar je u tome da su svi sapuni napravljeni na ovaj način, bez obzira da li su u čvrstom ili tečnom obliku.
Ukoliko primetite da neki proizvođač svoj proizvod reklamira kao sapun bez alkalnog rastvora, kaustične sode ili nečeg sličnog, ono što Vi kupujete od njega nije sapun, već industrijski deterdžent.
Zaključak je da alkalni rastvor nije nikakav “zlikovac”, niti sapun pravljen na ovaj način treba izbegavati, čak naprotiv.
Zašto ručna proizvodnja
Ručna proizvodnja je nešto što ima mnogostruke prednosti u odnosu na mašinsku ili serijsku proizvodnju.
Neki od tih razloga su kontrola i izbegavanje neželjenih sastojaka u finalnom proizvodu, ekonomska konkurentnost, održavanje zanatskog duha i etičkih vrednosti. Naravno kroz sve to se i provlači osnovna ljudska satisfkacija kada nešto napraviš svojim rukama. “Ruka – ruci”.
Kontrola neželjenih sastojaka
Industrijski sapuni obično sadrže različite alkaloide, koji su najčešći uzrok različitih iritacije kože. Ovakvi deterdženti koji se baziraju na nusproduktima nafter isušuju kožu i skidaju prirodne zaštitne slojeve na koži. Ostali neželjeni sastojci u industrijskim sapunima su i DEA, isoprophyl alkohol, BHT i triclosan. Nijedan od ovih sastojaka nije prirodan za ljudsku kožu. Koža jednostavno ne upija ove supstance i one se gomilaju na površini kože, što dugoročno utiče na stvaranje različitih dermatoloških problema.
Triclosan je jedan od sastojaka koji izaziva najviše brige u javnosti. Najčešće se nalazi u anti-bakterijskim industrijskim sapunima. Njegova namena je da preventivno deluje na bakterije, time što omogućuje imunom sistemu da se bori protiv njih. Iako se koristi već više od 30 godina u industriji, naučna istraživanja su pokazala da ovaj sastojak zapravo utiče na regulaciju hormona u telu.
Naravno sa ekonomske i tehnološke strane, postojanje ovakvih sastojaka u industrijskim sapunima je razumljivo. Serijska i mašinska proizvodnja na traci zahteva posebnu formulaciju, posebno skladištenje sirovina i proceduru, koja jednostavno nije isplativa ukoliko se koriste prirodni sastojci. Svi prirodni sastojci imaju određeni rok trajanja i razumljivo je zašto industrija pribegava različitim trikovima kako bi smanjila svoje troškove. Problem je što se u svemu tome gubi ono što je veoma važno, a to su…
Poželjni sastojci.
Ručna proizvodnja sapuna omogućuje baš ono čemu težimo, a to je izbegavanje svega nepoželjnog i veštačkog na našoj koži ili životnoj sredini. Naravno iako postoje hemijski procesi koji se moraju desiti prilikom pravljenja sapuna, receptura prirodnih sapuna je potpuno drugačija,
Iz razloga što se prilikom pravljenja prirodnih sapuna, pravi relativno mala količina odjednom, nije potrebno imati velike količine sirovina na jednom mestu u istom trenutku.
Zbog toga nije potrebno dodavati različite konzvervanse kako bi produžili rok trajanja sirovina, već se koriste sveže i prirodne sirovine, koje se odmah koriste u proizvodnji. Istovremeno se na taj način smanjuju troškovi skladištenja sirovina, što pomaže konkurentnosti na tržištu. Naravno skupe mašine i održavanje istih takođe ulazi u cenu industrijskih proizvoda, što ovde nije slučaj.
Osnovni hemijski principi koji se koriste u proizvodnji prirodnih sapuna svode se na reackiju vode ili tečnosti, prirodnih ulja i alkalnog rastvora. Mnogi smatraju da je alkalni rastvor štetna i neprirodna stvar, ali zapravo ovu supstancu možemo pronaći i u prirodi. Ovaj rastvor je moguće dobiti ceđenjem pepela i kuvanjem u vodi. Činjenica je da nakon završene hemijske reakcije “saponifikacije” alkalni rastvor ne ostaje u krajnjem proizvodu.
Sam izbor prirodnih ulja prilikom formulacije prirodnog sapuna je raznovrstan. Lista kreće od najpopularnijih ulja kao što su organsko kokosovo ulje ili hladno ceđeno nerafinisano maslinovo ulje koje koža lako upija, do egzotičnih ulja koja imaju različite benefite na kožu.
Kokosovo ulje na primer ima snažna anti-bakterijska svojstva, što predstavlja prirodnu zamenu za nepoželjni triclosan.
Ručno pravljenje sapuna pruža priliku da uključimo benefite različitih prirodnih eteričnih ulja, što nije jednostavno izvodljivo prilikom industrijske proizvodnje. U industrijskoj proizvodnji obično se koriste parfemi ili sintetička ulja, koja se mnogo stabilnije ponašaju u procesu serijske proizvodnje. Naravno, sintetički parfemi i mirisna ulja su nešto što ne želimo na svojoj koži.
Conclusion
Ono što možemo zaključiti nakon ove male priče jeste da ručna proizvodnja itekako ima svoje prednosti, koje naravno utiču na kvalitet samog proizvoda. Naravno ručna proizvodnja zahteva i mnogo više fizičkog rada, ali se taj trud na kraju vidi u krajnjem proizvodu i njegovom kvalitetu.
Kako bi savladali umetnost pravljenja prirodnih sapuna potrebno je vreme i trud, kako bi svaka sledeća tura ispala savršeno.
U tom procesu potrebno je mnogo strpljenja i “lupanja glavom u zid” kada nešto ne ispadne kako treba. Ključ je ne odustati.
Na kraju krajeva, mali proizvođači pružaju uslugu kakvu ne možemo očekivati od neke velike korporacije. Zbog toga se ljudi sve više okreću baš njima i stiču sve veće poverenje u ručno pravljene proizvode.
“Ruka – Ruci”
Hvala ti na tome!
With smile,
Balavander
Leave a Reply